Стефан Немања

За остале употребе, погледајте Свети Симеон (вишезначна одредница).
Стефан Немања
вероватно 1113. — 13. фебруар 1199.
Велики жупан Рашке
Период (1166) 1168 — 1196
Претходник Тихомир Завидовић
Наследник Стефан Немањић
Отац Завида
Мајка

Стефан (Стеван) Немања (црквенословенски: Стѣфань; живео 1113[1] — 13. фебруар 1199.[1], владао (1166) 1168[1] — 25.03. 1196[1]) био је средњовековни српски владар, велики жупан Рашке, оснивач владарске лозе Немањића и оснивач најмоћније средњовековне српске државе. За време његове друге владавине Рашка држава се окреће Византији.

Током живота подигао је и обновио већи број цркви и манастира које се сматрају његовим задужбинама, а последње године свог живота провео је као монах Симеон у својој задужбини, манастиру Хиландар, у ком је умро и у ком је сахрањен 1199.године. Тело му је 1208. године[2] пренесено у манастир Студеницу где се и данас налази. Заједно са сином Растком сматра се оцем Српске православне цркве. Српска православна црква га је канонизовала као светог Симеона Мироточивог.

Садржај

[уреди] Порекло

Стефан Немања је био четврти и најмлађи син српског властелина Завиде који је био у родбинским везама са српским династијама које су у то доба владале Рашком (са Вукановићима по мушкој линији) и краљевином Зетом (са Војислављевићима по женској линији)[1]. О Завидином животу и тим родбинским везама нема много поузданих података, али се на основу Немањиног житија може закључити да се он због сукоба са рођацима и борбе око власти у Рашкој склонио у краљевину Зету.[3].

Осим Немање, Завида је имао још три сина:

Немања је био ожењен са Аном (у монаштву Анастасија)[2] са којом је имао петоро деце[5]:

[уреди] Ране године

Данас се сматра да је Немања рођен 1113. године[1][2] у Рибници (данашња Подгорица), али о томе нема потврда у изворима из тог времена, тако да има и других тумачења. Будући да су у Рибници у то време постајале само католичке цркве, он је крштен по латинском обреду, да би се касније, по повратку његове породице у Рашку, крстио по други пут у епископалној цркви светих Петра и Павла у Расу (столном месту, односно престоници Рашке), по грчком обреду[3]. Неки историчари претпостављају да је извршено само миропомазање због непоновљивости свете тајне крштења. У Зети се Немања оженио са племкињом Аном, између 1130. и 1135.године.

Претпоставља се да се Завида са синовима вратио у Рашку на позив великог жупана Уроша II (1146-1162) и том приликом су му највероватније враћени његови поседи[2], што се тумачи као Урошев покушај да обезбеди себи леђа за напад на Византију који је извео 1149.године. Не зна се када се то тачно десило, али је извесно да је било после свргавања зетског краља Ђорђа (1113-1116 и 1125-1135)[2].

[уреди] Владавина

[уреди] Немања као удеони кнез (пре 1149-1168)

По доласку у Рашку Немања је као удеони кнез добио на управу жупе Топлицу, Ибар, Расину и Реку[3] односно области око река Топлице, Ибра и Расине и Суву Реку[1][2]. Приликом припреме похода на Мађаре 1162. године, византијски цар Манојло I Комнин (1143-1180) позвао је Немању у свој логор у Нишу. Сусрет двојице владара био је веома срдачан ако се узме у обзир да је Манојло био цар пространог Византијског царства, док је Немања био удеони кнез који није ни близу тога да постане велики жупан Рашке. О срдачности тог сусрета говори и једна од Немањиних хагиографија:

Викицитати „А кад га овај угледа, прими га с царском љубављу и пољуби га.“
(Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“)

Том приликом Манојло је Немањи доделио дворску титулу царског сна и на управу жупу Дубочицу око данашњег Лесковца чиме је Немања постао директни царев вазал[1].

Манојлови разлози за све ово нису познати, али је његов највероватнији циљ био да јачањем Немање додатно закомпликује стање у Рашкој у евентуалним борбама око титуле великог жупана. Манојло се вероватно надао да ће унутрашњим борбама смањити способност Рашке за нападе на Византију и што је можда још битније, за сарадњу са Мађарима који су током прве половине XII века водили борбе са Византијом на граници Панонске низије и Балканског полуострва. Немања је вероватно изабран зато што је био најмлађи од четири брата, па самим тим и са најмање легитимитета да се укључи у борбу око положаја великог жупана, али и због тога што је владао областима које су се наслањале на Via Militaris, древни путни правац који је ишао Моравском долином, па је Немања тако био у положају да у одсудном тренутку одсече одступницу Византинцима у борби са Мађарима. Дакле, Манојло је уздизањем Немање покушао да закомпликује прилике у Рашкој, али и да стицањем Немањине захвалности обезбеди себи леђа.

[уреди] Сукоби са браћом

Током похода против краљевине Мађарске исте године, Манојло се коначно обрачунава са Урошем II и уместо њега за новог великог жупана поставља Десу (1162-1163)[1][4], обавезавши га да му врати област Дендру коју му је 1155. године дао на управу[1][4]. Наредне године Манојло је у Нишу поново кренуо да прикупља војску за напад на краљевину Мађарску, а у тој војсци су, везани вазалним обавезама, морали бити и велики жупан Рашке Деса и кнез Немања. Пошто се Деса није појавио у Нишу са предвиђеним трупама, нити је цару вратио Дендру, а постојали су и извештаји о преговорима великог жупана са Мађарима и Млечанима, Манојло је напао Десу и без већих борби га заробио и свргнуо са власти, а за новог великог жупана је поставио Тихомира[1][4](1163-(1166) 1168), најстаријег Немањиног брата. У успешним походима византијске војске против краљевине Мађарске током 1163. и 1164. године заузети су Земун и већи број градова на обали Јадранског мора[2], а у редовима византијских снага, на челу својих одреда, највероватније се налазио и сам Немања. Нови византијски поход уследио је 1166.године и у саставу трупа којима је командовао Андроник Контостефан били су и одреди српске коњице које је послао Тихомир. Ти одреди су учествовали у византијској победи код Сирмијума (данашње Сремска Митровица) која је одлучила исход рата, иако није дошло до територијалних промена[2].

Развој државе Стефана Немање
Развој државе Стефана Немање

Непосредно после добијања Дубочице, Немања почиње са градњом манастира светог Никола у данашњој Куршумлији и манастира посвећеног Богородици на ушћу Косанице у Топлицу[3]. У Немањиним житијама градња ова две манастира се наводи као разлог за незадовољство његове браће, која су му пребацивала да ради на своју руку и без њихове дозволе или барем консултације са њима. На те примедбе Немања је одговорио:

Викицитати „Браћо моја драга, како смо једнородни, нека не буде на гнев ово дело моје, које почех у Господу и доврших га. Ја га сврших, па, ако је добро, нека је мени, а ако је зло, нека опет буде мени.“
(Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“)

Иако се градња манастира наводи као разлог незадовољства Немањине браће, највероватније је то било Немањино везивање за Византију, толико страно великим жупанима Рашке који су већ више од пола века били верни савезници свих који нападају Византију, а такође и Немањина претензија да се уз помоћ Византије и подршку цркве (коју покушава да придобије грађењем манастира) докопа титуле великог жупана.

Немања је покушао да се уз подршку једног дела племства у Рашкој домогне места великог жупана оптужујући Тихомира да са Страцимиром и Мирославом спроводи византофилску политику која се коси са традиционалном политиком коју је до тада водила Рашка. На великом скупу рашке властеле који је сазван тим поводом, Немања је са делом својих присталица заробљен, а сам Немања је затворен у једној пећини крај Раса. Међутим, убрзо га ослобађају његове присталице и Немања, овог пута са великом подршком остале властеле, успева да потисне браћу и да постане велики жупан Рашке.

Хронологија ових догађаја није сасвим позната, али је извесно да је између 1165.-1168. године, Немања, као најмлађи брат, збацио старијег брата Тихомира, преузео власт, прогласио се великим жупаном, и прогнао браћу Тихомира, Стацимира и Мирослава из земље.[2] Сасвим је извесно да је 1168. године Немања био велики жупан, будући да ту годину наводе историјски извори. Постоје две верзије хронологије догађаја:

  1. која Немањину побуну на сабору смешта у 1165. годину, а његово ослобођење и долазак на власт у 1166. годину[1][2]
  2. која Немањину побуну на сабору смешта у 1167. годину(после Тихомировог слања помоћних одреда Византији), а његово ослобођење и долазак на власт у 1168. годину[4]

Немањине хагиографије наводе да се избавио из тамнице тако што је обећао светом Ђорђу да ће подићи манастир у његову славу на врху брда које је једино могао видети из пећине, само ако га ослободи из тамнице. Светац му је помогао, према наводима хагиографија, а Немања му је у знак захвалности подигао манастир Ђурђеви Ступови[1][4] (грађен од 1171. до ).

[уреди] Прва Немањина влада као великог жупана

Уметничка гравира која приказује Стефана Немању
Уметничка гравира која приказује Стефана Немању

Немањина браћа су се после потискивања повукла у Византију и од Манојла добила војну подршку у покушају да поврате власт. Немањине хагиографије наводе да је против њега послана велика најамничка војска у којој је поред Грка било Франака (Фруга) и Турака[6]. До борбе је дошло 1169. код Пантина, недалеко од Звечана и у њој су Немањине снаге успеле да потисну противника у Ситницу у којој се већи део и подавио[3][6] док су се остали повукли у нереду. Током битке, односно одступања, у Ситници се удавио и Тихомир[4][1][2], док су се Страцимир и Мирослав предали Немањи који им је поштедео животе, опростио нападе и вратио им њихове старе поседе на управу, чиме је постао неоспорни владар Рашке. Непосредно после битке код Пантина Немања је 1070. године ударио на кнеза Зете Радослава и том приликом припојио својој земљи већи део данашње Црне Горе и Неретвљанску област[4].

Манојло Комнин долази 1171. године у сукоб са Млетачком републиком и по његовом наређењу бива 12.03.[7] заплењена сва млетачка имовина на простору Византије[2]. Као одговор на ово, покренула се из Венеције млетачка ратна флота са око 120 бродова ка византијским поседима, у борбу против Византије се укључила и краљевина Мађарска, а подршку овом савезу давало је и Свето римско царство са Фридрихом Барбаросом (1152-1190) на челу. У овај савез се 1172. године укључује и Немања и отпочиње са ударима ка Котору, ометаући истовремено саобраћај кроз моравску долину[2]. Међутим, исте године умире краљ Мађарске Иштван III (1162-1172), после чега отпочињу сукоби око власти у самој Мађарској, а из њих као победник 1173.године излази Манојлов фаворит Бела III (1173-1196)[2]. Непосредно после тога, млетачка војска током зимовању на острву Хиосу бива десеткована епидемијом[2], тако да Рашка остаје сама у борби против Византије. Манојло је одмах искористио тренутак и сам се на челу војске упутио у Рашку, а сам Немања се пред њим повукао у планине.

Овај сукоб се окончао Немањиним поклоњењем цару Манојлу. Немања је једног дана гологлав, босоног, са одећом исцепаном до лаката, са конопцем око врата и мачем на рукама ушао у византијски логор и отишао пред цара. Стигавши до Манојла Немања је пред њега пао ничице нудећи му свој мач да са њим ради шта му је воља. Византијски цар је прихватио Немањину понизност и пристао је на обнову вазалских обавеза и остављање Немање на положају великог жупана. Завршни део ове епизоде одиграо се у Цариграду у који је Немања одведен и кроз који је проведен у Манојловој тријумфалној поворци[3]. Током боравка у Цариграду, велики жупан Рашке је живео у манастиру Богородице Евергетиде (у чију је славу по повратку у Рашку подигао манастир Богородице Добротворке(тзв. Студеница))[3] и током тог боравка Немања се засигурно уверио у снагу Манојлове државе пошто му је до краја његовог живота (1180.) остао веран вазал, али исто тако и у слабости Византијског царства које ће ускоро под Анђелима избити на површину и на крају довести до првог пада Цариграда и Византије 1204.године.

[уреди] Друга Немањина влада као великог жупана

Печат Стефана Немање
Печат Стефана Немање

[уреди] Сређивање унутрашњих прилика у Рашкој

По повратку у Рашку, Немања се окренуо стабилизацији унутрашњих прилика с чим су у вези и чињенице да је цар Манојло лично потврдио удеоне области:

а сам Немања је Тихомировог сина Првослава приморао да се одрекне владарских претензија у његову корист.

У складу са својим вазалним обавезама према Манојлу, Немања је редовно слао помоћне одреде цару на његовим походима. Тако су се и српске снаге нашле у саставу византијске војске[2] коју су трупе Иконионског султаната до ногу потукле у бици код Мириокефалона 17. 09. 1176. године у кланцима Мале Азије[8]. По речима Никите Хонијата, сам Манојло је овај страховит пораз упоредио са катастрофом код Манцикерта из 1071. године[8].

Немањиној политици су се супротстављали богумили, који су одбијали војну обавезу и одлазак у Византијске ратне походе. Хришћанско учење богумила је прихватио велики део народа, војске и властеле. Немања након учвршћења власти креће да се обрачунава са богумилима у Рашкој.

[уреди] Сабор против богумила у Рашкој

За више информација погледајте Сабор против богумила у Рашкој

Следећи Немањин потез, после постизања државног јединства, био је завођење духовног јединства у држави, односно сузбијање богумилства у Рашкој. Тим поводом сазвао је 1186. године велики црквено-државни сабор на коме је богумилско учење требало да буде проглашено за јерес. Међутим, део властеле је отворено стао на страну богумила и успротивио се било каквој акцији против њих.[3]. Но, Немања је, уз помоћ тадашњег црквеног поглавара Јефтимија, преокренуо ток сабора у своју корист, након чега организује велики војни поход којим започиње прогон богумила у Рашкој. О томе сведоче и Немањина житија:

Викицитати „...једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупи, разда прокаженим и убогим... Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову , што не исповеда Христа, сина божјег.“
(Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“)

[уреди] Смрт Манојла Комнина

24. 09. 1180. године умире Манојло I Комнин, остављајући пространу државу свом дванаестогодишњем сину Алексију II (1180-1183) у чије име је као регенткиња владала његова мајка Марија, пореклом из породице Франака крсташа који су владали Антиохијском грофовијом. Византију су после тога захватили сукоби и антизападно (антилатинско) расположење који су за последицу имали долазак на власт Андроника I Комнина (1183-1185)[8]. Међутим, он и поред свих покушаја није успео да стабилизује државу која се цепала по шавовима и већ 12. 09. 1185. године он бива буквално растргнут на Цариградским улицама од стране разјарене масе[8]. За новог цара бива изабран Исак II Анђел (1185-1195, 1203-1204), чиме отпочиње владавина Анђела који су својим непромишљеним потезима довели до коначног слома већ увелико пољуљаног Византијског царства.

Србија у време Стефана Немање и Стефана Првовенчаног
Србија у време Стефана Немање и Стефана Првовенчаног

[уреди] Немањина проширења

Смрт Манојла I и криза која је захватила Византију донеле су велике промене на Балканском полуострву. Краљевина Мађарска, Рашка и бановина Босна су непосредно после Манојлове смрти прекинуле вазалне односе са Царством[4] и отпочеле са самосталним акцијама против њега, а већ 1185. године на простору данашње Бугарске избила је побуна у којој је обновљена бугарска држава и створено тзв. друго бугарско царство[8]. Након Манојлове смрти 1180. године, Рашка и Бугарска се од слабе Византије окрећу папи Иноћентију III.

Бела III током 1180. и 1181. године осваја Далмацију, наредне године покушава да освоји Београд и Браничево, да би већ 1183. године у савезу са Немањом ударио на византијске поседе у моравској долинии источно од ње. Током овог похода заузети су Београд, Браничево, Равно (данашња Ћуприја) и Ниш, а здружене снаге су продрле чак до Средеца (данашња Софија)[4][7][2]. Мађари су се после тога повукли из борби, али је Немања наставио са офанзивом проширивши своју власт на Косово пробивши се до Врања и Липљана[2]. После проширења на исток и југ, Немања је са својим снагама кренуо на кнежевину Зету која је била византијски вазал и већ око 1186. године, када се помиње као владар у Котору, завршио њено освајање[2][1]. У том походу заузео је градове Скадар, Свач, Улцињ, Бар, Дриваст, Рисан и друге, док је остале, према речима његових хагиографа:

Викицитати „Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош...“
(Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“)
Викицитати „...градове сазидане од њих разруши и измени славу њихову у слику пустоши, и име њихово не назва се више тамо у области тој...“
(Доментијан, „Житије светог Симеона“)

Ових борби и разарања је био поштеђен само Котор, који је Немања додатно утврдио и у њему подигао свој дворац[3].

Непосредно са почетком Немањине офанзиве против Византије, његова браћа Страцимир и Мирослав су 1184. године отпочели са нападима на просторе Дубровачке републике[2]. Прво је Страцимир са флотом покушао да заузме Корчулу, али је претрпео пораз у коме му је флота спаљена, а он сам се једва спасао[2]. Исте године, Мирослав је напао сам Дубровник са 13 бродова, али 18.08. бива потучен недалеко од Пољица код острвцета Колочепа[7]. Наредне године Мирослав је опсео град са копнене стране, али се после седам дана бомбардовања града помоћу опсадних справа повукао[2]. Непријатељства између Дубровачке републике и Рашке су окончана 27.09. 1186. године када је закључен мир између:

и

Одредбе мира давале су Дубровчанима право слободне трговине, испаше и искоришћавања шума у Рашкој, док је становницима Рашке омогућен слободан промет у граду[7].

После слома друге норманске офанзиве на Балканско полуострво (крајем 1185)[8], византијски цар Исак II ступио је у преговоре са Белом III око окончања непријатељстава. Направљен је договор да се цар ожени Белином ћерком Маргаритом, а да као мираз Византији буду враћени градови и области у моравској долини који су већином били у Немањиним рукама[7][2]. Овај догађај оставио је Рашку без јаког савезника, због чега је велики жупан кренуо у потрагу за подршком у некој другој јакој држави. Истовремено је Немања наставио офанзиву и ширење својих области ослањајући се на византијску заузетост побуном на простору данашње Бугарске који је велики жупан подржавао[8].

[уреди] Преговори са Фридрихом Барбаросом

Балкан у доба Стефана Немање (1184)
Балкан у доба Стефана Немање (1184)

Пад Јерусалима 02.10. 1187. године[8] покренуо је трећи крсташки поход на Свету земљу. Његови предводници били су:

Фридрихов пролаз кроз Немањине земље велики жупан је покушао да искористи уздајући се у непријатељство Фридриха и Византије услед сукоба на простору данашње Италије. Изасланици великог жупана су на Божић 1188.године у Нирнбергу предложили су светом римском цару да се састане са Немањом који ће му омогућити безбедан пролазак и снабдевање кроз Рашку[7][2].

До сусрета двојице владара дошло је 27.07.1189. године у Нишу[7][2]. Немања је у пратњи свог брата Страцимира понудио Фридриху:

  • 20.000 војника спремних на рат са Византијом
  • ступање Рашке у вазалне односе са Светим римским царством, а Немања је заузврат тражио да му се признају сва:
  • дотадашња освајања
  • будућа освајања

Сличну понуду су том приликом изнели и устаници са простора данашње Бугарске нудећи 40.000 војника. Фридрих није прихватио ове понуде, тако да није дошло до стварања савеза, али је та опција остала отворена, о чему сведочи и уговорено венчање између Мирослављевог сина Тољена и ћерке Бертолда од Андекса, истарског грофа и титуларног војводе Хрватске и Славоније, до којег на крају ипак није дошло[7][2].

[уреди] Напад на Византију и битка на Морави

Крсташка војска је из Ниша наставила низ