алати
Други језици
Пуниша Рачић
Пуниша Рачић (рођен у Беранама 1886. године, убијен у октобру 1944. године) је био српски политичар из Црне Горе. У скупштини тадашње Краљевине Југославије је био посланик на листи Народне радикалне странке Николе Пашића. У историји је остао познат по томе што је 20. јуна 1928. године у скупштини са говорнице пуцао у посланике Хрватске сељачке странке, и том приликом убио предсједника странке Стјепана Радића и смртно ранио Павла Радића и Ђуру Басаричека, рањавајући још двојицу посланика.
Садржај |
[уреди] Увод
Пуниша Рачић је изабран за посланика у скупштини, на листи Народне радикалне странке, у септембру 1927. године.
19. јуна 1928. године, хрватски посланик у скупштини, предсједник Хрватске сељачке странке, Стјепан Радић је оптужио поштоваоце тренутне владе да су одсутни током дебате и да се појављују само током гласања, и због тога их назвао „стоком“ у критици коју је упутио предсједнику скупштине Нинку Перићу: „Јесте ли ви председник Парламента или чувар стоке?“. Пуниша Рачић и његов колега из странке Тома Поповић су бурно реаговали на ове увреде, скачући према Радићу и, док су их држали да не прођу, Поповић је узвикивао да ће „овде пасти глава“, а Рачић да „Радић има да добије батине“. И други чланови Радикалне странке су узвикивали коментаре сличне природе.
Током засједања скупштине, наредног дана, на 20. јун, Лубомир Маштовић је одржао говор у којем је протестовао што су Поповић и Рачић упућивали Радићу пријетње смрћу и што због тога нису чак добили ни упозорење од предсједника скупштине, Нинка Перића. У реплици, Тома Поповић није повукао своје ријечи, већ додао: „Ако ваш вођа, ако Стјепан Радић, који брука хрватски народ, и даље продужи вређање, ја вам јамчим да ће његова глава пасти овде.“. Када је завршио, усред негодовања из опозиције, предсједник Нинко Перић је прогласио паузу и напустио скупштину, одлазећи у собу владе праћен Рачићем.
[уреди] Убиство
Када је поново отворио сједницу, Нинко Перић је прозвао Рачића за говорницу. Рачић је одржао говор у којем је између осталог рекао „За ову земљу ја сам и своју крв проливао.“. Његов говор је узроковао бурне реакције, а кад се вратио у клупу, Иван Пернар из Хрватске сељачке странке му је добацио „Кажи колико си крви пролио, да ти платимо у злату”. Рачић је, неколико пута тражио да повуче реч, што Пернар није учинио. У овом тренутку, Рачић је изашао из клупе, извадио револвер и викнуо „Ко се нађе између мене и Пернара умријеће!“. Нинко Перић је брзо прогласио крај засједања и изашао из сале. Рачић је прво упуцао Пернара поред срца, а затим пуцао према Стјепану Радићу. Први метак је погодио Ивана Гранђу, који је покушао да заштити Радића, а други Радића у стомак, те су обојица пали на под. Затим је гађао Светозара Прибичевића, али се овај сагео те је метак погодио Ђуру Басаричека који је потрчао напријед. Павле Радић је такође трчао према напријед узвикујући „Шта радиш за име Бога!“. Рачић је затим пуцао у њега, говорећи „Тебе сам тражио!“, и погодио га у бок. Затим је опуцао према клупама још два хица, погрешно претпостављајући да су Пернар и Радић обојица мртви. Стјепан Радић је преминуо 8. августа исте године, од простријелних рана.
[уреди] Суђење
Рачић се сам предао. Саслушање се одуговлачило и отпочело тек кад је краљ распустио скупштину и прогласио диктатуру[тражи се извор]. Дотле су замјеници у опозицији, укључујући двојицу преживјелих од Рачићеве пуцњаве, одлучили да бојкотују суђење јер су сумњали да ће бити неправедно. По неким изворима, Рачић је осуђен на 20 година кућног притвора у Пожаревцу и дозвољено му је да га посјећује рођак Никола Бошковић неколико пута седмично, а потом је био ослобођен. По другим изворима, Рачић је осуђен на 20 година робије, и поред доброг адвоката, и ослобођен је тек њемачком окупацијом Србије[1]. Тома Поповић и један замјеник су оптужени да су били саучесници, али су на суђењу ослобођени свих оптужби.
[уреди] Смрт
Током Другог свјетског рата, Рачић је живио мирним животом, радећи као млинар. Међутим, у октобру 1944. године ухапсила га је партизанска војна полиција, 21. српска дивизија, а партизански војни суд га је осудио на смрт[1]. Занимљиво, у овом случају се истој особи судило два пута за исти злочин.
[уреди] Теорије о позадини
Чин Пунише Рачића често се, најчешће са хрватске стране, третира као смишљено дјело, како би краљ Александар добио разлог за завођење диктатуре.
Момчило Зечевић је открио један документ, који свједочи о широј, па чак и припреманој завјери, у којој је учествовао сам Антон Корошец, као тадашњи министар унутрашњих послова. Ријеч је о дневнику шефа Корошечевог кабинета, Станка Мајцене, у ком је записано да је Пуниша Рачић био код Корошеца ноћ пред пуцњаву у Скупштини, и да му је после састанка са Рачићем, Корошец поверио да ће „бити несреће”. Кад је сутрадан полицијски комесар Скупштине, звао Корошеца телефоном, да му јави страшну вест о догађајима у Скупштини, Корошец је одговорио „Несрећа се догодила”.
Ово упућује на мисао да је Корошец желио да тиме убрза процес консолидације државе, а имао је и своје рачуне са Радићем и био убеђен да се са њим не може „правити држава”.
У створеној атмосфери која је сваки час требало да прсне, краљ је позвао Мачека и Корошеца и отворено их питао да ли желе да да независност Хрватској и Словенији.
[уреди] Каснији утицај
1991. године, за вријеме рата у Босни и Хрватској, у Вуковару је једна од улица носила његово Рачићево име[тражи се извор]. Такође, за вријеме парламентарних избора у Србији 2008. године, након потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању Европској Унији, вандали су полијепили по улицама Србије плакате са фотографијама предсједника Србије Бориса Тадића и потпредсједника владе Божидара Ђелића са натписом „Државни непријатељи“, скупа са фотографијама Стјепана Радића са натписом „Један је Пуниша Рачић“[2][3].
