Преферанс

Преферанс (фр. Preferance) је карташка игра адутског типа која се игра између три играча са 32 карте (од 7 до А). Могу да играју и четири играча, али тада увек по један играч не учествује у свакој новој игри („суши се“). Постоји и варијанта са два играча, али није уобичајена.

[уреди] Историја

Упркос француском пореклу термина који се користе у игри, као и самом називу игре, вероватније је да је преферанс почео да се игра 1840-их међу руским племством. Развијао се највише на основу игре вист, где је највећа промена била да је преферанс (најранија) игра базирана на лицитацији боја у картама. Игра је одмах постала веома популарна и привукла је чак и самог Лава Толстоја. Касније, игра је постала популарна и у источној и централној Европи, те су се „развили“ аустријски и балкански преферанс који се по правилима разликују од руског, мада су изгледа много сличнији оригиналној игри.

[уреди] Правила

Карте се деле у смеру супротно кретању казаљке на сату, по 5 карата по играчу, затим се остављају 2 карте на талону, а онда још по пет, тако да сваки играч има 10 карата у рукама.

Играчи лицитирају неку од следећих игара, тако што изговарају бројеве који означавају игре:

пик (2)
каро (3)
херц (4)
треф (5)
бетл (6)
санс (7)
преферанс (8)

Прве четири игре су игре са адутима, а последње три без адута. У свим играма, сем у бетлу, циљ онога који води игру је да однесе шест руку, док је циљ играча који прате да заједно однесу пет руку (да „оборе“ играча који води игру) или четири руку што је довољно да „прођу“. У игри бетл потребно је да играч који је тражио ту игру не однесе нити једну руку, јер у супротном „пада“. У игри преферанс мора да однесе све. Игру почиње играч који је почео да лицитира, осим код санса и преферанса када игру почиње играч испред играча који је тражио игру.

Лицитација се врши на следећи начин: играч који је први на реду, може да лицитира 2, игра, или даље, што значи следеће:

2- значи да хоће да учествује у лицитацији и ако постигне највећи број приликом лицитације, да купи талон којим може да замени било које 2 од карата које бећ има у руци.

Игра- значи да може да однесе без куповине талона 6 руку и да не жели лицитацију. Играчи га могу зауставити само „јачом“ игром. Санс и бетл се „из руке“ лицитирају тачним именом (не може се рећи игра а играти санс или бетл).

Даље- значи да нема карте да буде носилац игре и да препушта лицитацију осталим играчима.

Сви играчи почињу од оне вредности бодова коју договоре и она практично и значи дужину трајања игре. Уколико играчи „прођу“ неку игру, број бодова се смањује. Наравно, уколико „падну“, број бодова се повећава. За играча чији број бодова има негативну вредност се каже да је „отишао испод шешира“. Свака игра се рачуна тако што се вредност игре множи са два. Уколико је играч прошао на игри херц коју је тражио, број бодова му се смањује за 4•2=8. Уколико је „из руке“ тражио игру, број бодова се рачуна тако што му се вредност игре најпре множи са два, а потом сабира са два. За игру херц, то би било: 4•2+2=10. Играчи који га прате и који су при томе узели неку руку, каже се да га „супе“. „Супа“ се рачуна тако што се вредност игре множи са бројем однетих руку, којих може бити најмање једна, а највише пет. Посебно се у игри рачунају контре. Уколико је противник сигуран да може да „обори“ играча који је тражио игру, може да тражи контру. Опет, ако је играч који је тражио игру сигуран да ће проћи, тражи реконтру. Следе субконтра и коначно мортконтра. Свака нова контра рачуна се дупло почевши од основне вредности. Игра се завршава када збир поена (тзв. була) сва три играча буде једнак нули. Бодови које су играчи остварили се множе са десет и на њих се додају сопствене „супе“, али се и одузимају „супе“ које су остварила друга два играча. Победник је играч који има најмању вредност бодова.