Крсто Зрнов Поповић

Крсто Зрнов Поповић

Крсто Зрнов Поповић (13 септембра 1881. у Цуцама, погинуо у оружаној борби против оперативне потјерне групе ОЗНА, у ноћи између 13. и 14. марта 1947. у мјесту Бојање) био је црногорски јунак, командир и вођа^{[тражи се извор]} Божићне побуне против династије Карађорђевић.

[уреди] Биографија

Капетан Крсто Зрнов Поповић био је један од вођа Божићне побуне 1919. године, коју су против србијанске династије Карађорђевић подигли зеленаши, присталице свргнутог краља Николе и црногорске династије Петровић Његош. Након угушења ове побуне, Поповић је пребјегао у Италију да би се у јуну 1919. вратио у Црну Гору и почео комитску борбу. Десетог децембра 1919, у гласилу црногорске владе у изгнанству, „Гласу Црногорца“, Крсто Поповић је истакао важност Црне Горе у Српству написавши да је: „Црна Гора она земља ђе се чувала и сачувала искра слободе Србинове“^[1]. Међутим, након само неколико мјесеци од доласка, Крсто Поповић се вратио у Италију гдје је у војсци избјегличке владе Црне Горе добио чин командира, а касније и бригадира.

Године 1929. упутио је из Белгије молбу краљу Александру Карађорђевићу да га ослободи одговорности за братоубилачке сукобе у Црној Гори од децембра 1918. до смрти краља Николе, и у писму му исказао вјерност. ^[2] У Белгији му је 18. октобра 1929. влада провинције Лијеж, односно полиција за странце, издала пасош, под бројем 9121, са визом под бројем 94. У личним подацима унијетим у пасош, Крсто Зрнов Поповић национално се изјаснио као Србин. ^[3]

Исте године се вратио^[1] у Југославију, добио официрску пензију и живио као пензионер до почетка Другог свјетског рата када је основао своје зеленашке формације, неку врсту милиције у италијанској служби и ступио у борбу против црногорских комуниста. Обележја ове формације су биле црвено-плаво-бијела боја^[1]. Током рата међу зеленашима је дошло до подјеле, па су једни пришли комунистима^[1], а други четницима. Крсто Поповић није пришао ни једнима ни другима. Убили су га припадници ОЗНЕ 1947. године.

Обојица његових синова, Никола и Радован, били су учесници Народноослободилачке борбе од 1941. године, а Никола је проглашен за народног хероја.

[уреди] Референце

[уреди] Литература

1. Александар Стаматовић: Историјске основе националног идентитета Црногораца 1918-1953, Београд 2000.
2. Александар Стаматовић: О Српству црногорских зеленаша и федералиста Глас Црногорца, Подгорица 24. XIX-1. XX 1999.