Екосистем

Екосистем представља јединство биоценозе и биотопа. Животна заједница у природи мора заузимати неки простор у коме чланови те заједнице задовољавају своје потребе: крећу се, узимају храну, дишу, налазе заклон и заштиту итд. Тај простор се назива биотоп и њега насељавају припадници одговарајуће биоценозе. Они успостављају врло сложене међусобне односе и истовремено се, одређеним односима, повезују са околином у којој живе. На тај начин биоценоза и биотоп заједно чине еколошки систем вишег реда –екосистем.

[уреди] Интеракције живих бића

Јединство екосистема почива на интеракцијама живих бића и неживе околине: земљишта, воде, ваздуха, температуре, влажности. Екосистеми су врло сложени и динамични системи. Свака промена у саставним деловима екосистема одражава се на систем у целини. У сваком екосистему разликују се три типа односа између његових саставних делова:

1. акције које представљају утицаје биотопа (неживе природе) на жива бића која га насељавају;

2. реакције – утицаји живих бића на биотоп;жива бића се прилагођавају на промене услова у биотопу и истовремено мењају ту средину;

3. коакције – узајамни утицаји између самих организама; њима припадају сви односи исхране у биоценози и читав низ конкурентских односа (за простор, за храну идр.).

[уреди] Кружење материје и протицање енергије

Биоценоза и биотоп представљају заједно еколошки систем у коме енергија протиче, а материја кружи између обе компоненте система и унутар сваке од њих.

Произвођачи узимају неорганске материје из биотопа и од њих синтетишу органске материје. На рачун тих материја живе потрошачи. Разлагачи разлажу угинуле организме или њихове делове до неорганских елемената па произвођачи могу поново да их користе. Током овог кружења материје, енергија протиче кроз екосистем. Она прелази из једног облика у други, користи се за обављање животних процеса и на сваком трофичком нивоу део енергије се ослобађа и лагано, у виду топлоте, напушта систем. Зато се у екосистем непрестано морају уносити нове количине енергије.

Органска продуктивност екосистема представља укупну количину образоване органске материје коју сви организми, на различитим трофичким нивоима, производе у одређеном временском периоду на јединицу површине или запремине. Њу чине:

примарна продуктивност – укупна количина органске материје коју створе произвођачи; највећу примарну продукцију имају тропске кишне шуме, влажне ливаде и плитка језера, а најмању имају пустиње и отворене морске пучине, где има мало минералних елемената;

секундарна продуктивност – укупна количина органске материје коју стварају потрошачи или разлагачи.

[уреди] Груписање екосистема - биоми

Различити екосистеми у једној климатској зони групишу се у веће целине – биоме (велике заједнице). У биому је већи број екосистема повезан сложенијим односима акције, реакције, коакције и ланцима исхране. У њима се кружење материје и протицање енергије одвија у великим размерама.

Биоми се групишу у три основне области живота:

1. област мора и океана

2. област копнених вода (стајаће и текуће)

3. сувоземна област живота у којој су основни типови биома:

тропске влажне шуме (џунгле) – највеће богатство и разноврсност живог света; на екватору;
листопадне шуме умерених области – смењивање лета и зиме;
тајге (северне четинарске шуме) – северни делови Европе, Азије и Америке;
тундре – најсевернија област вегетације; ниске температуре и сиромашно земљиште па је и живи свет сиромашан;
степе – проснате травнате заједнице без шумског дрвећа; степе су у Сев. Азији и Русији; саване су у централној Африци, а прерије у Сев. Америци;
пустиње – мале количине падавина, високе просечне температуре и велика колебања температуре; слаба заступљеност живог света;
зелене шуме и шикаре – у приморским подручјима разних континената; дуго сушно лето и благе зиме са доста падавина; осиромашењем шума, под утицајем човека, настају шибљаци познати као макија (Средоземље) и чапарал (Калифорнија)