Борис Јељцин

Борис Јељцин
1. фебруар 1931. — 23. април 2007.
Ред	1. председник Русије
Мандат	10. јул 1991. – 31. децембар 1999.
Претходник	КПСС (до 1990)
Наследник	Владимир Путин
Место рођења	Бутка, Свердловск Совјетски Савез
Место смрти	Москва Русија
Занимање	грађевински инжењер
Супруга	Најна Јељцина

Борис Николајевич Јељцин (рус. Борис Николаевич Ельцин, * 1. фебруара 1931, Бутка (Свердловск) - † 23. априла 2007, Москва) је био председник Русије од 1991. до 1999. године.

По образовању је инжењер, а члан КПСС-а постао је 1961. године. Од средине седамдесетих година 20. в почео је са успињањем у страначкој хијерархији, али у први план је дошао након што га је Горбачов, као човека од поверења, довео у Москву и именовао шефом градске организације КПСС-а. На тој дужности Јељцин се исказао изузетним организаторским способностима, али је ускоро дошао у сукоб с Горбачовом јер је заговарао радикалније провођење перестројке. Под пристиском конзервативних снага Горбачов је сменио Јељцина с мјеста шефа градске организације КПСС-а, али истовремено је отишао на нову дужност заменика министра грађевине.

Под већу пажњу јавности долази у мају 1990. године када је изабран за председника руског парламента у којем је отворено промовисао идеју руске независности. У јуну исте године руски депутати су инаугурисали надређеност републичких закона над законима совјетске федерације, а месец дана након тога Јељцин је демонстративно иступио из комунистичке партије. У јуну 1991. године избаран је за првог председника Руске Федерације, а потом је група водећих ортодоксних комуниста (потпредседник Јанајев, шеф КГБ-а Крјучков, министри обране и унутрашњих послова Јазов и Пугов) је покушала у августу 1991. године уз помоћ војске државним ударом да заустави Јељцинов поход ка власти. Али када су елитне јединице совјетске војске Алфе отказале послушност пучистима, а угледни генерали - Лебед, Громов и Грачов повезали су се с Јељционом, уз свестрану подршку народа, пуч је неславно пропао. Тада у тренуцима најтеже кризе Јељцин се обратио маси с оклопног транспортера и у оштром говору позвао народ и војску на утемељење нове, самосталне и суверене Русије. На такво шта није се дуго чекало јер већ је крајем августа 1991. године Јељцин потписао декрет о забрани деловања КПСС-а и конфискацији партијске имовине, а почетком децембра исте године, уз подршку председника парламената Украјине и Белорусије, Кравчука и Шушкевича, Совјетски Савез био је избрисан с политичке карте света.

До неуспелог пуча Јељцин је био у политичкој сенци. Но, након неуспеха пуча и делом захваљујући баш томе, Јељцин се руској јавност намеће као противтежа пучистичким снагама. Јељцин се током 1992. сукобљаваоса Врховним совјетом и Конгресом народних депутата око контроле над владом. Криза је свој врхунац имала 4. октобра 1992. када је војска Русије по Јељциновом наређењу отворила ватру на Бели дом, седиште владе, у коју су се затворили његови противници.

Руска војска бомбардује Бели дом, седиште владе Русије

То му је помогло да се у децембру исте године усвоји нови устав према којем је председник Руске Федерације имао готово царска овлашћења. На наредним изборима (1995.) највише су гласова добили неокомунисти Генадија Зјуганова и екстремни националисти под вођством Жириновског, али је Јељцин захваљујући уставу могао сасвим мирно, и без страха од њему ненаклоњене парламентарне већине, да влада државом.

Упркос све лошијој привредној ситуацији Јељцин у Закавказју започиње рат против сецесиониста што Русију доводи у још тежу ситуацију. Руска привреда посрће, инфлација све брже расте, корпуцијске афере потресају земљу, а мафија постаје све присутнија. Земља се нашла у агонији. Некако у то време јавност сазнаје за велику аферу прања новца у којој су главну реч водили Јељцинов савјетник Павел Бородин и Јељцинова ћерка Татјана. Наводно су на приватне рачуне пренели 25 милијуна долара из државне благајне, а своје прсте у томе је наводно имао и Антолиј Чубаис, Јељцинов човек од поверења. Тада се Јељцин све више одаје алкохолу и почиње теже да оболева. То је уједно и време када у кратким временским размацима смењује премијере (Кириљенко, Черномирдин, Примаков), желећи тако свалити кривицу за катастрофалну економску ситуацију у земљи на њих. Под притиском лекара и сарадника, схрван алкохолом и операцијама на срцу (чак пет) те насупрот дугом опирању 31. децембра 1999. године подноси оставку на место председника државе.

Након подношења оставке, Јељцин скоро да није имао појављивања у јавности. Међутим 13. септембар13. септембра 2004, након талачке кризе у Беслану и терористичких напада у Москви, Путин је покренуо иницијативу да се замени избор регионалних гувернера системом где ће они бити директно именовани од стране председника и потврђени од стране регионалних скупштина. Јељцин је заједно са Михаилом Горбачовим, јавно критиковао Путинов план као корак уназад од демократије у Русији и повратак ка централизованом државном апарату из совјетске ере.^[1]

У септембру 2005. над Јељцином је у Москви извршена операција кука након пада током одмора на Сардинији.^[2]

Јељцин је искористио прославу свог 75. рођендана као прилику да критикује "монополистичку" америчку спољну политику, и да понови да је Владимир Путин прави избор за Русију.^[3]

Јељцин је преминуо 23. априла 2007.

[уреди] Референце

1. ^ Mikhail Gorbachev and Boris Yeltsin Speak out Against Putin’s Reforms. MosNews.com (2004-09-16). Добављено дана 2007-04-17.
2. ^ Yulia Osipova (2005-09-19). Boris Yeltsin Leaves Ward. Kommersant. Добављено дана 2007-04-17.
3. ^ Putin Was Right Choice for Russia — Boris Yeltsin. MosNews.com (2006-01-30). Добављено дана 2007-04-17.

[уреди] Спољашње везе

Викимедија остава има још сродних мултимедијалних датотека:

Борис Николаевич Ельцин

• http://www.moljac.hr/biografije/
• Јељцинова књига - Председнички маратон ((ру))